Најаве Акција

Претрага сајта

Датум: 16.12.2018
Водич: Jovan Đokić
Место одржавања: Велики паркови и шуме Београда

                                                                                                           

 

ПЛАНИНАРСКО-СКИЈАШКO ДРУШТВО „КОПАОНИК” БЕОГРАД

О Г А Н И З У Ј Е

ВАНРЕДНУ – БЕСПЛАТНУ ПЕШАКУ ТУРУ

МИЉАКОВАЧКА ШУМА -

МАНАСТИР РАКОВИЦА - БРДО СТРАЖЕИЦА

  1. 16. ДЕЦЕМБРА 2018. ГОДИНЕ

Полазак у 10:00 исперд Општине Раковица, где долазе: трамвај 3 (излаз код улице Мишка Крањца), аутобуси: 37 (Кнежевац - Панчевачки мост), 42 (Славија – Бањица – Петлово брдо), 47 (Славија - Ресник), 50 (Баново Брдо - Устаничка), 59 (Славија – Петлово брдо) и 94 (Нови Београд – Миљаковац 1 - Ресник).

Дужина стазе: је око 6+4 км, а висинска разлика око 90 м, за коју је потребно око 2 +1 часа умереног хода. За учешће на овој тури није потребна нека посебна опрема

Релација пешачења: од паркинга испред општине и цркве (106 м н.в), степеницама до макадамског пута, даље лево на североисток кроз шуму (блага узбрдица, око 3 км. За 1 час лаганог хода стиже се до окретнице аутобуса 48 (на 193 м н.в). Даље на југозапад поред расадника, прелази асвалтни пут, средином шуме силази се до полазне тачке.у улици Мишка Крањца, код Грдске општне Раковица

Превоз аутобусом 37 до окретнице, а затим асвалтним путем на Стражевицу. Повратак до окретнице или преко гробља до манстира Раковица, где је сахрањен патриарх Павле. О манастира Раковица вози аутобус 47.

Миљаковачка шума је саставни део градских шума Београда и унутрашње „зелене зоне“ и као таква има изузетан еколошки значај за читав регион Београда. По свом положају представља градску шуму окружену насељима и саобраћајницама. Овај шумски комплекс, смањењем загађености ваздуха и побољшањем микроклиматских услова, директно утиче на унапређење животне средине и побољшање еколошких услова у градској средини. Поред наведеног еколошког значаја, овај шумски систем има и заштитну функцију, која се огледа у очувању станишта и биолошке разноврсности. Флору чини 105 биљних таксона а фауну 284 евидентираних животињских врста, од којих се многе налазе на списку Уредбе о заштити природних реткости као значајно национално значајне врсте. Својим естетско визуелним карактеристикама, доприноси унапређењу урбаног предела. Налази се на падинама изнад раковичког насеља Миљаковац, а изнад леве стране долине Манастирског потока. Због је неки зову и Манастирска шума. Простире се на површини од 85,59 хектара.

Миљаковачка шума је природно добро „Споменик природе“ – значајно природно добро – треће категорије са успостављеним режимима заштите другог и трећег степена.

НЕ ТРЕБА ПРИЈАВА, САМО ДОЂИТЕ И ДОВЕДИТЕ И НЕЧЛАНОВЕ. AKCIJA SIGURNO IDE.

Београду, 29-11.2018                   

Води Вас Јован Ђокић, планинарски водич

01 20141221008a.jpg

                                                            Sl.1

20131215004_Miljakovacka suma - Strazevi.JPG 20131215001_Miljakovacka suma - Strazevi.JPG

Sl.2. Kroz Miljakovačku šumu                               Sl.3.

04 201412210014_n.jpg

Sl.4. Тунел испод бивше пруге за Пожаревац

Манастир Раковица

Настанак манастира са црквом посвећеном Св. Aрхангелу Михаилу и Гаврилу, народно предање смешта у време владавине српских краљева Драгутина и Милутина. Међутим, савремена истраживања наводе на другачије закључке. Најстарији писани документ, у коме се помиње манастир Раковица, под именом Racauicense monasterium, налазимо у путопису Феликса Петанчића из 1502. године, а који је штампан у Бечу 1522. године. И турски извори га помињу у попису из 1560. године међу осталим црквама и манастирима у околини Београда. У многоме помаже решавању питања настанка манастира повеља влашког војводе Константина Бранковеана – Бесарабе издата манастиру Раковицa, за који каже да је „сазидан и из темеља подигнут од стране доброг хришћанина, почившег Радула војводе, који је протеклих година био господар ове земље (влашке)“. Током историје, постојало je више влашких војвода са овим именом, тако да је дискутабилно ко је ктитор. Узевши у обзир историјске прилике и односе између Срба и Румуна, вероватно да је у питању био влашки војвода Радул I Црни (око 1377-1385), зет кнеза Лазара. Дакле, на основу овог податка можемо да изведемо закључак да је манастир настао током Лазареве владавине.

Манастир је крајем XVI века премештен на садашње место са првобитне локације изнад села Раковице. Неповољан положај манастира (поред насеља, у близини важне саобраћајнице) учинио га је лаком метом за турска пљачкања. Tако је манастир пресељен на скровитије место, дубље у шуму. Манастир се не помиње у црквеним изворима све до краја XVI века, када се јавља као активни учесник црквено-историјских дешавања. Ратне страхоте које су задесиле земљу уз сеобу Срба нису заобишле ни овај манастир. Монаштво га је напустило крећући се ка северу и носећи са собом црквене драгоцености и богослужбене књиге. Њихово кретање можемо пратити на основу записа на појединим књигама.

Ангажовање раковичког калуђера Григорија, који се истакао као врсни дипломата у аустријско-турском рату, омогућило је манастиру повољнији положај у наредном периоду. Наиме, отац Григорије је посредовао при склапању Карловачког мира (1699), чињећи значајне услуге руској дипломатији. Руси су узвратили дарујући Григорију лично, али и манастиру новац, богослужбене књиге, одејања, сасуде и четири иконе које су биле намењене манастиру Ватопед. Захваљујући томе, манастир се економски опоравио до те мере да је финансирао обнову манастира Тресије (испод Космаја), који је у то време имао заједничку управу са Раковицом.

Нова страдања манастир је претрпео избијањем Аустријско-турског рата (1737-1739). Монаштво је са турским надирањем страховало од одмазде, јер је помагало Аустријанце, тако да су спашавајући животе, побегли заједно са многобројним српским живљем и аустријском војском. Уточиште су нашли у Срему, у манастиру Велика Ремета, поневши са собом највредније црквене ствари. Упркос томе, манастир Раковица није дуго остао пуст, јер су Турци дозволили једној мањој групи калуђера да се врати у свој манастир. Са падом Београда у турске руке (6. августа 1730) и губитком наде за скори повратак, сачињен је 14. септембра 1739. године уговор о спајњу ова два манастира под једну управу. Тешко одржавање везе са Реметом, која се налазила у другој држави, неминовно је условило осамостаљивање Раковице.

По завршетку рата и потписивању Свиштовског мира (1791), приступило се обнови Раковице уз велику подршку кнеза Милоша Обреновића, који је посебно ценио улогу манастира у народном животу. Његово нарочито старање о овој светињи је било подстакнуто и тиме што је његов син Тодор био сахрањен овде. Током 1822. године финансирао је изградњу троспратних манастирских келија са великом трпезаријом и кнежевим конаком.

За положај манастира је било од изузетне важности везивање и осталих чланова породице Обреновић за њега. Осим Милоша и кнегиње Љубице (по којој се један манастирски део зове „Љубичин конак“), о манастиру су се касније усрдно старали кнез Михаило и Томанија Обреновић, супруга Јефрема Обреновића. Она је заједно са мужем и децом и сахрањена у припрати цркве, а насупрот њихове породичне гробнице почива Миливоје Блазнавац, муж Јефремове унуке Катарине. Осим чланова породице Обреновић, у манастиру је сахрањен и јунак Првог српског устанка Васа Чарапић. Црква је обновљена тек 1861-1862. године када је дозидана у горњем делу, изнад кордонског венца. Кровни покривач је замењен, постављањем плеха уместо црепа.

Црква је пројектована као једнобродна триконхална грађевина, са видљивим карактеристикама Моравске школе. Има два кубета. Спољне фасаде су покривене дебелим слојем малтера, тако да се не може судити о оригиналном изгледу фасада. Првобитан иконостас је био сачињен од зидне преграде са две престоне иконе Христа и Богородице, док су на осталим деловима биле обешене или причвршћене различите иконе рађене на дрвету или платну.

Нови дрвени иконостас мањих димензија постављен је 1862. године, а његову израду је финансирао кнез Михаило Обреновић. На њему уочавамо дуборезне украсне елементе који су рађени у духу барокног дубореза са елементима класицизма. Почетком XX века старе иконе су замењене новим, које је израдио Рафаило Момчиловић. До 1737. године, иконостас манастирске цркве красиле су четири иконе које је цар Петар Велики даровао Раковици 1701. године. Под најездом Турака, пренешене су у Велику Ремету, затим су их усташе током рата однеле у Загреб заједно са осталим српским драгоценостима, да би напослетку завршиле у Галерији Матице Српске.

Отварањем прве монашке школе у Србији при манастиру Раковица, почело је ново поглавље у животу манастира. Митрофана, новог старешине манастира, покренуто је издавање „Раковичког народног листића“ који је садржао популарне чланке намењене ширењу православне духовности. Школа је функционисала до 1932. године, када је премештена у Манастир Дечане. Просветитељска делатност манастира није прекинута ни у наредним годинама, јер је у периоду од 1949. до 1958. године у Раковици била смештена Београдска богословија. Манастир Раковица је одлуком Патријарха Германа 1959. године претворен у женски манастир. Преко улице и потока налази се извор – чесма Св. Петке.

Бивши српски патријарх Димитрије сахрањен је у овом манастиру 1930. године, а српски патријарх Павле сахранњен је у манастиру Раковица 19. новембра 2009. године по сопственој жељи, по чему је манастир посебно интересантан за вернике и посетиоце. Манастир Раковица 11 километара од центра Београда, налази се на кружном путу, који од зграде Општине Раковица води ка Авали.

05 201412210032_n.jpg 07 20141221201.jpg

Sl.5. Чесма Света Петка                                       Sl.6. Манастир Раковица

Стражевица (Из Wикипедије, слободне енциклопедије)

Стражевица је брдо и градска четврт београдској општини Раковица између насеља Кијево и Ресник, на коме се налазала радарска станица. Која је изграђена још за време бивше СФРЈ, а постоје шпекулације да је војно постројење постојало још за време немачке окупације Србије у Другом светском рату..Са југозападне стране је велики каменолом, а испод брда је прокопан цивилни тунел, кроз који ће пролазити део Обилазнице око Београда.

За време НАТО бомбардовања, сваке ноћи, а неретко и дању, почев од 24. марта 1999. године, па све до потписивања Кумановског споразума бомбардована је ова база Војске Југославије. Радар је само једном оштећен 25. март а, али никад није уништен, јер је приликом опасности склањан под земљу. Када су се почетком априла рашириле гласине да се Генералштаб лоцирао у овој бази, НАТО је отпочео серију до тада најозбиљнијих напада, без резултата. Средином месеца на брдо је бачена бомба тежине око 2,5 тона, што је изазвало озбиљне последице у целој Раковици. Дана 30 априла 1999. овде су погинула двојица припадника Војске СРЈ. Након рата, база је поптпуно напуштена,

Са овог брда пружа се диван поглед на Београд и околину.

13 20141221301_n.jpg   14 20141221302_n.jpg

  1. 7. Слободан - је страдању посветио песму Sl.8. Антена после НАТО бомбардовања

   15 20141221319_Miljakovac-Strazevica.JPG

Сл. 9. Bili su to veyisti Vojske Jugoslavije

   16 20141221304_n.jpg   17 20141221320_Miljakovac-Strazevica.jpg

Сл. 10 и 11. Припадниви Војске Србије погинулу од НАТО бомби. Слава им!

20141221300_n.jpg

Сл.12. На врху Стражевице поред спомен обележја и антене. Децембра 2016.

18 20141221405_n.jpg

Сл-13. Поглед са Стражевице на север, Бањица

 

19 20141221406_n.jpg

Sl.14. Pogled na Avalu

20 20141221404_n.jpg

Сл15. Учесници акције 2016. Pogled na Vidikovac

Листа електронске поште за Планинаре